Piše Sara Ostojić
U vremenu kada je uspeh jedino merilo vrednosti u kom se ogledamo kao bića, u vremenu u kom se čovek meri i vrednuje jedino brojem nula na bankovnom računu, a ne po onome kakav je čovek, što bi, valjda, trebalo da je jedini kriterijum, postoje mesta gde se sve preokrene i na tren čovek pomisli da ipak može drugačije. Vraćam se prvim sećanjem na Mokru Goru… Bila sam gimnazijalka, član različitih udruženja, humanitarnih organizacija i družina koje su verovale da svet mogu učiniti boljim. Jednom prilikom, volontirali smo na čuvenom Kustendorfu, te godine dolazila je svima dobro poznata glumica, Monika Beluči. Jedina misao koja mi prolazila bila je: “Baš me interesuje ko je ta žena, kako izgleda i kako se ponaša kada je postala simbol seksipila muškarcima širom sveta”, vrlo brzo uverila sam se da je bila prosečna, prosečne lepote, visine, boje glasa… Sve do jednog trenutka, kada sam videla oči, te oči su krile magnetizam, odlučnost i svesnost sebe kao žene. Tog dana uvidela sam šta je preduslov uspeha. Godine su prolazile, studije, usavršavanja, prvi poslovi, borba… put ka plavičastim snovima koji nikada nije lak… ali je najlepši. Vivaldi je uvek bio prisutan, od jednog godišnjeg do drugog godišnjeg doba, iz godine i godinu. Pratila sam teme, goste, ponašanja, taj prefinjeni elitizam, želju za uspehom i onim čuvenim receptom za ono “kako napraviti prvi milion”. Odgovor na to pitanje se verovatno nikada neće dobiti na Vivaldiju, jer to nisu recepti koji uspevaju svakom i u svakoj prilici, uspeh je samo rezultat velike vizije, discipline i spremnosti da se sve založi za jedan san, kada je on neminovan. No, Vivaldi će biti i ostati mesto susreta, mesto konekcije, mogućnost da se ideje, vizije i vibracije isprepliću na dobroj visini uz čašu dobrog vina i koju notu večernjeg bluza. Živeo!