DAN ZA PIONE

Ostati uveče na druženju posle celodnevnog dana predavanja, novih informacija, poznanstava…nije problem. Jednostavno, nekako se desi da prestaneš da gledaš na sat i prihvatiš Forum kao svršeno stanje stvari. Kad sam prihvatio i setovao misli i um na novu okolinu, počinje proces preispitivanja. Ko sam ja i šta je radim ovde? Koliko ću još morati da radim na sebi, učim i šta? Vraćajući se jedne noći u smeštaj, sve ove misli su mi prolazile kroz glavu. Nisam bio tužan, niti ljut. Iako sam ostao među poslednjima, bio sam srećan. Izašao sam sa osmehom, zakoračio u spoljni svet i krenuo put nove kuće. Odjednom krajičkom oka spazio sam nešto na podu. Između malih pukotina betonskih kocki, stajao je on. Gledao me je kao da mi se smešio. Osmehnuo sam se i ja njemu i podigoh ga sa zemlje. Iako je bio nem, komunicirao je sa mnom na neki svoj čudan način. Našao sam ga i bio sam srećan ko malo dete. Kao da je samo mene čekao da ga uzmem. Da li ima simbolike u ovome? Nekoliko dana kasnije, i dalje se pitam i tragam za simbolikom našeg susreta. Jedno je sigurno, a to je da u trenutku dok ovo pišem osećam spremnost, poziv da krenem dalje. Da zakoračim u nepoznato. Dobro dosao u moj svet mali PIONE.

Ova priča je izabrana u TOP 3 priče nagradnog konkursa "Imaš priču sa Vivaldi foruma?"